Iako, uskoro prošla, zima i nije bila baš onakva kakva ume da bude, to nije ni malo ublažilo moje nestrpljenje za toplim prolećnim danima. Jedini sneg u Sremu bili su dani kada sam i napravila fotografije prošlog posta. I to je bilo sve. Ja se ne bunim. Prija mi toplo, i bilo mi je sasvim dovoljno i ono malo snega koji je pao, malo se zaledio i vrlo brzo nestao sa moje prostrane ravnice. Sasvim dovoljno. I tako sam sa nestrpljenjem čekala tople dane i u Novom Sadu.
Međutim, ono za čim sam najviše žudela, jeste prelepo drvo magnolije u dvorištu naše kancelarije. Nisam mogla da odolim da je ne slikam, iako još nije potpuno raširila svoje latice. Divna je. Sviđa mi je momenat, kada rano ujutro, još nerazbuđena bauljam ka kancelariji, otvaram vrata dvorišta i ugledam nju. Izmami mi osmeh sa kojim sedam za svoj sto. I tako počinje moj radni dan. Sviđa mi se moj posao :)
Ovog vikenda, Višnja je uživala u trčanju kroz žito. Već sam pisala koliko to voli. Njeno omiljeno igralište.
Moj dragi Sančo Pasa je na kraju završio na mojoj ruci. Od umora nije mogla da se pomeri. Nepresušan izvor ljubavi i topline. Draga moja kuca :)
No comments:
Post a Comment