Home again

Eto, zajedno sa visibakama, slavili smo moj dolazak :)

Madame Piano Franco Masi - Eternal Love

Sadašnjost, Banja Luka

Dakle, šta to Banja Luku čini tako posebnom? Ćevapi, naravno :)

Meni je ovo svakako dovoljan razlog da promenim svoju adresu. 

(ne želim ni da mislim šta će moj verenik uraditi kada pročita ovo) :)

Anči, takođe deli moje mišljenje i oduševljenje.

Tako to izgleda kada se sremice dokopaju dobre klope :)

Jedan lep kafe za odmor i kaficu :)

Tunis / Tunisia 2009

Evo, nisam mogla da odolim ovim slikama prelepog Tunisa. Nije baš proleće, tačnije sredina jeseni je u pitanju, ali u jednoj afičkoj zemlji na Mediteranu i Novembar može da bude prelep, šaren i topao.

Moja želja da posetim Afriku, počela je sa Tunisom. 

Nadam se da će se nastaviti dalje sa Egiptom i Marokom, i tu završiti :)

U svakom slučaju, ovde možete da se odmorite, da obiđete neke od znamenitosti (Sahara, Kartagena i Sidi Bu Said - nadam se da se tako piše), ništa preterano ali odmor je zagarantovan jer imaju prelepe plaže. Ne mogu baš da kažem da sam oduševljena njihovim ulicama gde vas trgovci vuku na sve strane ne bi ste li ušli u njihovu radnju, kao i čistoćom istih ali je kolorit boja u nekima od njih veličanstven. 

Grnčarije ima na pretek.

Doduše, ne znam koliko je sigurno sada ići tamo, ali svakako se treba dobro raspitati.

U iščekivanju Proleća (sa velikim P)

Svakako da je proleće jedno od najlepših godišnjih doba po mišljenju mnogih. Mene, međutim, više označava urođena melanholija boja koje donosi oktobar i jesen. Ipak, evo me kako kontriram sama sebi (o da, znam ja to jako dobro da radim).

Malo veselih boja iz mojih prošlih godina, dok mi sama, ova nova 2012. ne dopusti 

da ovekovečim i njeno proleće :)
P.S. Ova divna orhideja ne pripada meni već mojoj najboljoj prijateljici http://cvetnamesecu.blogspot.com/

Jedan zimski nedeljni dan

Sve je belo...

 Idilično...

I zabavno...

Vejavo...

Fantastično...

Do ovog trenutka...

Kada kreće penjanje...

 I moje muke... 

 Pada mrak, ne na sokake nego na planinuuuuuuuuuuu....

 I konačno stigli na vrh... Mogla sam slobodno da stavim zastavu na svoj lično osvojeni prvi vrh u životu.

 I spuštanjeeeeeeeeeeeeeee... Jupiiiiiiiiiiiii :)

 E za ovo se vredelo smrzavati... Topli čaj u toplom domu :)

Ali ipak, što bi rek`o lala, ko me ter`o (jer ne pitajte za moje jadne napaćene noge nakon četiri sata hoda, i penjanja i penjanja i penjanja, pa tek malo spuštanja) :)

Višnja, happy little dog :)

Banja Luka pre snega i za vreme

Banja Luka pre snega :)

Tvrdjava Kastel

Reka Vrbas

Detalj ispred zgrade Vlade RS :)

 Zavejana Banja Luka :)

 Zavejana Banja Luka :)

 Ne bih mogla Višnju da šetam u parku Mladena Stojanovića.

Zavejana Banja Luka, još jednom :)

Navikavanje 1

Ruža mog pokojnog dede.

Dvorište moje Majke, u kom je Višnja odrasla :)

Preselile smo se. Počelo je moje ponovno navikavanje na punu kuću, kuću koja je nekad bila moja. Višnja se navikavala na spavanje napolju, na Unu (slatki rotvajler, koga obožavam jer je vrlo predana u čuvanju najvećeg blaga koje jedna sremačka kuća može da ima: šunke i kobasice), na Prleta (stari mačak, jednako neverovatno lenj i pametan), na još tri mačkice, i Mazu (stari pas, prva došla u dvorište a najmanje pažnje joj je poklonjeno: nije fer, znam), kao i na moju mnogobrojnu familiju (koju, takođe, obožavam). 

Una, starosedelac No3 :)

Prle, starosedelac No.2 :)

Maza, starosedelac No1 :)

Mislim da joj je najteže palo spavanje napolju, jer su počeli i hladniji dani. Nabavila sam joj stolicu i prekrivač. Prihvatila je. Ništa nije rekla. Volim je zbog toga J

Mislim da je slutila šta sledi iza ovog preseljenja i nametnutog joj navikavanja. I dalje je ćutala. Polako joj se vraćala vedrina. To mi je pomoglo. Znala sam da moram da je ostavim, ali sam bila sigurna da je ostavljam najboljoj osobi na svetu, koja je nepresušan izvor ljubavi: mojoj mami. Hvala joj na tome. Hvala joj na svoj ljubavi.

Stigle smo. Došljaci No1 :)

Višnja je, za razliku od našeg dvorišta iliti dvorišta u kome je provela svoje prve mesece života, ovde imala društvo. I to me je tešilo, jer je to jedan vrlo veseo, radoznao i nadasve razigran pas. Sve joj je igra: hajde igraj se sa mnom, hajde, hajde, hajdeeeeeee.... I onda ne možeš da odoliš. Odlična je sa malom lopticom. Snalazimo se. Međutim, Una je s druge strane vrlo troma i nije uvek spremna za igru. Najradije spava ili sedi ispod, gore spomenute hrane nam nasušne. Vremena za igru ima vrlo malo jer joj je, doduše, i data (ili nametnuta) uloga čuvara hrane. Moglo bi se reći da je ozbiljnija i odgovornija od Višnje, iako su istog meseca rođene. Dakle, Višnja je u Uni imala drugaricu za igru vrlo kratko vreme, a ostalo je morala sama da osmišlja (što joj nije teško palo). Još uvek sam ja bila tu, tako da sam pokušavala da joj nadoknadim to vreme za igru. Obe srećne J

Sve dok se nije približio dan moga odlaska. E tu nastaju nevolje, o kojima ću neki sledeći put J

Ponešto o svemu...

Za početak, Višnja. Dobila je ime po još jednoj Višnji koja živi u Novom Sadu, pa smo morali da pitamo za saglasnost. Jedina razlika između ove dve Višnje jeste da je Novosađanka fina i mirna kuca, a ova pećinačka sušta suprotnost. Mali vrag, radoznali, veseli i pre svega umiljati...

Ali da se vratim na početak. Razglasim ja po selu kako mi treba u dvorištu nešto što laje, trčkara i odaje utisak opasnog psa čuvara. Kad ne lezi vraže, stigne jedno takvo u maloj kutijici, ne veće od mog broja cipela (br. 40, by the way). Muka, šta da radim sa njom jer sam na poslu po čitav dan, i nije baš zgodno ostaviti psa, tako malešnog samog. Ko me ter`o. Ipak, leto je, nije bilo puno posla i ja sam trčala kući kako bih joj dala da jede i pravila joj društvo (ili ona meni). Nije baš sve bilo kako sam ja očekivala.

Ta mala, slatka kuca je grizla svojim oštrim zubićima sve što je stigla. Najugroženije su bile moje noge ili prsti kada sam htela da je pomazim. Grizla je neopisivo oštrim i jakim zubićima. Nevolje su se nastavile kada je počela da skače, na čuđenje svih mojih bliskih, i pri tom gricka sve što dohvati u toj visini. Tako sam ostala bez tri svoje omiljene letnje bluze.Višnja je polako rasla, i dalje grickajući i skačući do neverovatnih visina za njene mesece a ja skoro nemoćna da bilo šta uradim kako bih to sprečila. Nevolje su se nastavile kada je pokušavala da se ušunja u kuću, noću. Tada je grizla komarnik do iznemoglosti, sve dok nije napravila dovoljan prolaz za svoje mršavo telo. I eto je kod mog kreveta. Spremna da uskoči svakog momenta. Bezuspešno sam pokušavala da joj objasnim da ima svoja dva kreveta, jedan odmah pored vrata sa njenim omiljenim jastučićem i drugi na njenoj omiljenoj stolici sa svojim omiljenim majmunčetom. Iskreno, plašila sam se jeseni i sve što ona nosi sa sobom: kiša i magla (čitaj: BLATOOOO). Dakle, blato u mojoj kući. E na to nisam bila spremna kada sam razmišljala i pričala po šoru kako mi treba pas čuvar. Takodje, nisam računala na vezanost za istog i svoju popustljivost.

I tako je Višnja, malo po malo naše zajedničko vreme provodila sa mnom u kući. Presrećna. Vesela. A i ja :) Srećom bila je to jedna suva jesen, sa vrlo malo kišnih dana (što, znam, nije dobro za našu hranu presušnu, ali ipak smo mi sebična stvorenja) koje smo rešavali jednom krpom za njene ukaljane šapice. Bila je srećna. Navikla se. I ja. Sve dok nismo morale da se preselimo kod mojih roditelja. Sledi ponovno navikavanje.

Ali o tome ću pisati neki drugi put.