Višnja u snegu

Kao što sam obećala, evo fotki Višnje u snegu.

Znam da neki očekuju slike Srema u snegu, ali za sada samo Višnja :)

Totalno je odlepila :)

Ovo stablo je veliki orah u našem dvorištu  :)

Toliko za sada iz zavejanog dvorišta :)

Home sweet home :)

Dugo me nije bilo. Znam, ali situacija je bila vrlo neobična. Putovanje po BiH, traženje posla i neuspeh u istom nisu baš bili inspirativni. Sve u svemu, kada malo bolje razmislim, ipak je Srbija za nijansu uređenija država od BiH a Vojvodina i Beograd lepši :)

Šalu na stranu, ponovo radim i to je ono što je, za bilo koju zemlju, jako bitno.

Sada se nalazimo u jednoj jako lepoj kući, sa prelepim dvorištem, a i Višnja je sa nama :)

Ova ruža sada, već, čeka sledeće proleće. 

Višnja je ozbiljno shvatila ulogu psa čuvara.
Nema prolaska niti ulaska :)

Naravno, sada kada je sneg, malo smo se razmazili :)

I još nešto. 

Ovih dana nisam u mogućnosti da boravim napolju, 

ali obećavam da će uskoro biti odlične fotke Višnje u snegu. 

Skroz je odlepila na njega, iako joj je ovo drugi sneg u životu.

Leptir i nebo

Negde, između Sarajeva i Banja Luke, 

posetio me je ovaj lepi leptir i pratilo predivno nebo :)

Balon-drvo i rođus

Na našem drvetu rastu baloni.

Iako bi se mogla napisati lepa dečja pesmica, prepuna mašte i boja, ovo je bila i stvarnost, 

makar na jedan dan i to baš na Ančicin rođendan.

Višnja se, naravno, umorila od silnog skakanja ne bi li dohvatila koji balončić.

Jako su joj bili zaminljivi :)

Ipak, Anči je bila najsrećnija taj dan. 

Srećan rođendan :)

Vojvodina i Višnja

Moja Vojvodina i Višnja. Dva slova "V", meni jako draga. 

Juče smo krenule u šetnju po poljima kukuruza i pšenice. I evo kako je to izgledalo.

Ispostavilo se da je žito omiljeno Višnjino igralište :)

Toliko za sada od Višnje i mene :)

I opet... Višnja

Šta da kažem, osim da mi jako nedostaje i da se radujem svakog meseca nasem viđanju, igri i trčanju.

Verujem da je i ona shvatila da može da me vidi jednom mesečno

 i da isto kao i ja iščekuje taj dan. Uživa, znam to. I srećna je. I ja sam.

Defile mladosti i lepote

Danas su banjalučki maturanti imali svoj defile mladosti i lepote. Među njima i gimnazijalci, gde sam želela da vidim kćerku svoje prijateljice. Prelepa je, zar ne?

Gužva je bila neopisiva, tako da sam uspela svega nekoliko fotografija da napravim.

Ma sve su bile prelepe i ne samo one, već i mlada gospoda gimnazijalci 

u svojim odelima i kravatama :)

Nakon okupljanja u parku u centru grada, krenuli su, svako sa svojim partnerom, 

do mesta gde će se održati svečanost: matursko veče.

I na kraju, pred ulazak u Banski dvor još jedna slika :)

I da, jeste ovo bio defile mladosti i lepote. Ono što ih čeka u budućnosti, danas i večeras za njih nije bitno. 

I ne treba, jer ovo je bio njihov dan, baš kao što smo ga svi imali. 

Doduše, moja generacija je tu prošla poprilično jadno, nemamo ni matursku sliku. 

Gimnazijalci. Surova realnost devedesetih. :(

Zelena Banja Luka

Ono što moram da priznam dragim banjalučanima, jeste da im je grad poprilično zelen, čist i uređen.

Iznenadila sam se tolikom količinom zelenila i uređenošću, moram da priznam.

Ipak, i dalje mislim da je Beograd najlepši grad i pun zelenila (znam da sam subjektiva, ali takva sam ), a to ću im jednom i dokumentovati. E tada će početi prava debata :)

Ovaj deo šetališta, koji se nalazi iza hrama, nedavno je uređen. 

Nekima se ne sviđa ovaj sređeni haos, ali meni je simpatičan. U svakom slučaju lepše je nego što je bilo.

Toliko iz zelene Banja Luke. Mojih pet meseci boravka u ovom gradu bili su prepuni snega i zelenila. 

Još uvek se osećam kao turista, i šetam slikajući ulice i okolinu (i ćevape, naravno). 

Šta je potrebno da bi ste se u jednom gradu osećali kao kod kuće? Da li su to ljudi ili sam grad?

Verovatno i jedno i drugo. Morate grad osetiti svim svojim čulima. Mora da vam prija okolina, lepa arhitektura, uređenost, mirisi užarenog asfalta i sveže pokošene trave u parkovima, hrane koja se sprema po restoranima, i kokica na ulicama. Morate postati deo tih mirisa. Svaki grad ima svoj miris. Drukčiji. Sebi svojstven. Navikavam se na mirise ovog grada. Prija, moram da priznam. Lepo miriše :)

Ljudi su srčani i uslužni. Svaki manji grad ima problem "palanke" i to se oseti kod ljudi. Zatvoreniji su, oprezniji i zaziru od ljudi drukčijih od njih.
Međutim, banjalučani imaju jednu crtu kosmopolita i širine koja mi se sviđa :)

Šetnja pored Vrbasa i dalje ...

Krenuli mi u šetnju, jedne subote. 

Lep, sunčan dan, kao stvoren da se izgubis pored reke i duboko u šumi, i pustiš mašti na volju :)

Brzi i nemirni Vrbas.

I hlaaaaadan.

Ova stazica me je podsetila na moju Frušku Goru. 

Ali samo na kratko, jer je ubrzo počelo surovo penjanje.

Ispod ovog korenja je Peter Jackson mogao sakriti svoje Hobite 

u sceni sa Nazgulima ("Družina prstena").

 

I ovde su mogli trčati Hobiti.

  

Na kraju, pored svog mog maštanja, stigosmo do vrha.

Pogled na Banja Luku i Vrbas.

Ipak je ova planina nešto mnogo više nego Fruška Gora, 

a puteljci i korenje bezopasniji nego kod Tolkina (na sreću). 

Sajam knjiga u Sarajevu

I tako, krenusmo put Sarajeva. 

Bilo je rano jutro, ja još uspavana i ne spremna za slikanje puta kojim smo prolazili. 

Malo je reći da je bio očajan, da nas je u planinama dočekao sneg, kao podsetnik nadmorske visine. Naravno, meni se odmah zamantalo u glavi a uši se nisu otpušile sve do Sarajeva :) 

Šalu na stranu, put je bio očajan, klizav i prepun odrona. 

Ne moram da pominjem nasilno razbuđivanje kada sam ugledala ogromnu stenu po sred naše trake. Horor!

U svakom slučaju, tim putem se više ne ide. 

Kad smo prošli te silne odrone i sneg, prijalo je pravo razbuđivanje uz kaficu. 

Evo predela gde smo popili kafu. Brrrrrrrrr...

Pred Sarajevom.

Kad živite u Sarajevu, možete imati kuću i na ovakvom mestu. 

Možda se to nekom dopada, meni je bilo zanimljivo samo za slikanje :)

Pogled na grad, u rano jutro kada smo kretali na sajam. 

Jedini snimak grada, koji sa uspela da napravim za tih 6 dana :( Ali, biće ih u junu. 

Centar Skenderija.

Jedan pogled sa štanda. Organizatori se nisu mogli pohvaliti svojim poslom. Ovako je izgledao sajam prva tri dana. Zadnja tri su bila malo bolja, što se tiče posećenosti i prodaje. 

Dakle, nisam imala vremena da fotografišem delove Sarajeva sa sjajnom arhitekturom, 

jer je vremena bilo jako malo. Tačnije, nije ga ni bilo. 

Jedino sam htela da ponovo vidim džamiju iz filma "Valter brani Sarajevo". 

Inače, to je džamija Ferhadija, a tu je negde Bata "Životinjović" branio Sarajevo :)

Toliko, za sada, iz Sarajeva. Biće lepših slika u junu, kada ponovo bude sajam knjiga :)

Lale moje mame

Dugo me nije bilo. Počelo je proleće, šareno i razdragano ali i posao. 

Posle Mostara, otputovali smo na sajam knjiga u Sarajevo. 

Ali, pre toga par slika iz dvorišta moje mame.

Lale su uvek bile ponos njene prolećne bašte.

Doduše, nisu ni približne lalama moje prijateljice

 (http://cvetnamesecu.blogspot.com/2012/04/lale-u-punom-cvatu.html) 

ali meni su jednako drage :)

Zumbuli i narcisi.

I naravno, njena omiljena maca. 

Zagrljaj za pamćenje :)

Hrana u Mostaru i povratak

Naravno, gde god da se zadesite prvi put treba probati i tradicionalnu hranu tog kraja. E sada, Bosna je poznata po ćevapima, a ja, neznalica kakva jesam, nisam znala da svaki kraj ima drugi recept. Mostarski su neobični, drugačiji ukus nego do sada što sam probala, ali svejedno dobri :)

Detalj iz bašte restorana.

Gde je dobra klopa tu je i maca :)

Ovaj put sam se odlučila za lignje koje su bile sveže, odlične. Blitva i krompir takođe. Svaka čast. 

Obavezno treba probati, jer blizina jadranske obale sigurno ima uticaj na svežinu morskih plodova. 

Detalj iz unutrašnjosti jednog drugog restorana.

Na povratku kući, Jablanica je nezaobilazno mesto za odmor i doručak.

 

I dok je u Mostaru temperatura vazduha oko 22 stepena, samo 40-tak kilometara dalje,

na vrhovima planina beli se sneg.

Kanjon reke Vrbas.

 Sneg nas je baš iznenadio i dalje na putu do Banja Luke.