Vojvodina i Višnja

Moja Vojvodina i Višnja. Dva slova "V", meni jako draga. 

Juče smo krenule u šetnju po poljima kukuruza i pšenice. I evo kako je to izgledalo.

Ispostavilo se da je žito omiljeno Višnjino igralište :)

Toliko za sada od Višnje i mene :)

I opet... Višnja

Šta da kažem, osim da mi jako nedostaje i da se radujem svakog meseca nasem viđanju, igri i trčanju.

Verujem da je i ona shvatila da može da me vidi jednom mesečno

 i da isto kao i ja iščekuje taj dan. Uživa, znam to. I srećna je. I ja sam.

Defile mladosti i lepote

Danas su banjalučki maturanti imali svoj defile mladosti i lepote. Među njima i gimnazijalci, gde sam želela da vidim kćerku svoje prijateljice. Prelepa je, zar ne?

Gužva je bila neopisiva, tako da sam uspela svega nekoliko fotografija da napravim.

Ma sve su bile prelepe i ne samo one, već i mlada gospoda gimnazijalci 

u svojim odelima i kravatama :)

Nakon okupljanja u parku u centru grada, krenuli su, svako sa svojim partnerom, 

do mesta gde će se održati svečanost: matursko veče.

I na kraju, pred ulazak u Banski dvor još jedna slika :)

I da, jeste ovo bio defile mladosti i lepote. Ono što ih čeka u budućnosti, danas i večeras za njih nije bitno. 

I ne treba, jer ovo je bio njihov dan, baš kao što smo ga svi imali. 

Doduše, moja generacija je tu prošla poprilično jadno, nemamo ni matursku sliku. 

Gimnazijalci. Surova realnost devedesetih. :(

Zelena Banja Luka

Ono što moram da priznam dragim banjalučanima, jeste da im je grad poprilično zelen, čist i uređen.

Iznenadila sam se tolikom količinom zelenila i uređenošću, moram da priznam.

Ipak, i dalje mislim da je Beograd najlepši grad i pun zelenila (znam da sam subjektiva, ali takva sam ), a to ću im jednom i dokumentovati. E tada će početi prava debata :)

Ovaj deo šetališta, koji se nalazi iza hrama, nedavno je uređen. 

Nekima se ne sviđa ovaj sređeni haos, ali meni je simpatičan. U svakom slučaju lepše je nego što je bilo.

Toliko iz zelene Banja Luke. Mojih pet meseci boravka u ovom gradu bili su prepuni snega i zelenila. 

Još uvek se osećam kao turista, i šetam slikajući ulice i okolinu (i ćevape, naravno). 

Šta je potrebno da bi ste se u jednom gradu osećali kao kod kuće? Da li su to ljudi ili sam grad?

Verovatno i jedno i drugo. Morate grad osetiti svim svojim čulima. Mora da vam prija okolina, lepa arhitektura, uređenost, mirisi užarenog asfalta i sveže pokošene trave u parkovima, hrane koja se sprema po restoranima, i kokica na ulicama. Morate postati deo tih mirisa. Svaki grad ima svoj miris. Drukčiji. Sebi svojstven. Navikavam se na mirise ovog grada. Prija, moram da priznam. Lepo miriše :)

Ljudi su srčani i uslužni. Svaki manji grad ima problem "palanke" i to se oseti kod ljudi. Zatvoreniji su, oprezniji i zaziru od ljudi drukčijih od njih.
Međutim, banjalučani imaju jednu crtu kosmopolita i širine koja mi se sviđa :)

Šetnja pored Vrbasa i dalje ...

Krenuli mi u šetnju, jedne subote. 

Lep, sunčan dan, kao stvoren da se izgubis pored reke i duboko u šumi, i pustiš mašti na volju :)

Brzi i nemirni Vrbas.

I hlaaaaadan.

Ova stazica me je podsetila na moju Frušku Goru. 

Ali samo na kratko, jer je ubrzo počelo surovo penjanje.

Ispod ovog korenja je Peter Jackson mogao sakriti svoje Hobite 

u sceni sa Nazgulima ("Družina prstena").

 

I ovde su mogli trčati Hobiti.

  

Na kraju, pored svog mog maštanja, stigosmo do vrha.

Pogled na Banja Luku i Vrbas.

Ipak je ova planina nešto mnogo više nego Fruška Gora, 

a puteljci i korenje bezopasniji nego kod Tolkina (na sreću).